29
April

Žive 24 kilometra od Srebrenice: Elvisu i Izudini nedostaju komšije, njihovoj djeci prijatelji za igru

Published in Istočna Bosna
 

Dvadeset i četiri kilometra od Srebrenice u svoje rodno selo Kragljivode 2002. godine vratio se tada osamnaestogodišnji Elvis Lemeš.

 

Elvis je oca izgubio 1995. godine, a sa majkom, braćom i sestrom iz Srebrenice otišao je u Živinice, majka se ubrzo preudala, jednog sina i kćerku povela je sa sobom, a Elvisa i brata ostavila je kod nane.

 

– Kratko sam bio kod nane. Nakon njene smrti mi smo smješteni u dom za djecu bez roditeljskog staranja i tu sam bio do 18. godine. Kada sam izašao iz doma, odlučio sam da se vratim u svoje selo – priča Elvis za Faktor.

 

Kaže da se u selo vratio jer ga je “nešto vuklo da se vrati”.

 

– To je bilo jače od mene, želja neka da dođem na svoje. Iako sam bio mali, ne sjećam se puno toga, ali ostao mi je u sjećanju moj kraj. Lahko je otići ali treba se vratiti na svoje, obrađivati svoju zemlju – ističe.


Danas u selu živi sa suprugom Izudinom i petero djece, a prvi komšija udaljen je skoro dva kilometra.

 

-Nema naroda ovdje i to nam fali. Da imaš s kim progovorit, kahvu popit, ali nema, pusto – kaže Lemeš.

 

Elmedin, Abdulaziz, Faris, Amina i Lejla igraju se sami, a voljeli bi, kaže, da imaju još djece u komšiluku.

 

Dvoje najstarije djece ide u školu, a Lejla u septembru kreće u prvi razred.

 

– Najstarijem je škola od kuće udaljena 24 kilometra, ali srećom ima autobus. Do škole mu autobusom treba 45 minuta. Škola za učenike do petog razreda nije puno daleko – kaže Elvis.


Porodica Lemeš živi isključivo od svog rada, imaju ovce, dvije krave i mali traktor.

U blizini njihove kuće je minsko polje, ali kaže da ne strahuju.

 

– Navikli smo. Ovdje je bila glavna linija tokom rata. Djeci smo objasnili koja je opasnost i kuda ne smiju da se kreću, tako da u minsko polje ne ide niko – pojašnjava.

 

Ukoliko im zafali neka namirnica, najbliža trgovina udaljena je oko 18 kilometara od njihove kuće.

 

Kaže da, iako je imao težak život, zahvalan je Bogu jer ima svoju porodicu, suprugu i djecu.

 

– Imamo osnovno, nismo gladni ni žedni. Djeca ko djeca, nađu sebi razonodu, igraju se, njima ništa ne fali. Ja radim od jutra do mraka da bi oni imali – zaključuje Lemeš.

 

Izvor: Faktor

Istočna Bosna